O doživljaju zimskog Sveca pripovijeda barba Dinko Božanić Pepe, koji je u mladosti kao drug u gajeti falkuši zimi ribario na Brusniku, Svecu i Jabuci:

Ribali smo na Brusnik. Bili smo učinili parangaladu i pak nan je ostalo bit će trista udic jerbo je kraj parangala zapeo za dno. Kako je parangal držao, spustili smo koloc (velika željezna alka kojom se otkači parangal kad zapne) da ćemo kolacat, ali uhvatio i koloc, zadil koloc. Išli mi na drugi kraj parangala - drži i drugi mazor (uteg na kraju parangala). Bilo je to oko Svih svetih. Misec je bil. Okolo svega Brusnika nismo kolacali (nije bilo potrebno željeznom alkom oslobađati nit parangala od hridi na dnu), a na Plocu od Brusnika drži jako (zakačila je nit parangala za greben na dnu), ne popušta. Buta koloc - ni gore ni dole. Tira vamo, tira onamo - ni mak. Onda, ala, buta jednu stinu, da će možda udrit u koloc, onu stinu od sidrenja. Došla stina doli - ni mak ni tak!
Ni bilo druge, vajalo je prisić, a vidimo sinjal ovamo na levant, vidimo sinjal ispod miseca. Išli na sinjal - drži mazor. Ala, ostavi sinjal i pak smo išli pod Brusnik.

Slabi je konat (plan) učinil svićar. Da smo išli odma put Komiže, bili bismo stigli prije nevremena. A mi smo išli u Konole na Brusnik. Zapuhala bura, žestoka bura. Zamalo nas je u Konole razbilo.

Bura silno! Što ćemo, kako ćemo? Vaja poć put Sveca. A spize nema. Ako ostanemo na Brusnik, umrit ćemo ol žeje. I odlučili se. Išal je svićor vidit s još dvojicon tamo na Žolo. Ja san ostal u brodu sam. Ja san imal osavnaest godišć. Išli oni vidit do Žola. Tamo se zove Kagarela - jedna velika sika di se je holo kalat gaće (napraviti veliku nuždu). Kad je plima, more je svu obavizo (opkoli). Da će oni poć vidit Kagarelu, jerbo Kakarela je sinjal - kako priko nje tuče more. Po temu se zna koliku forcu ima vitar, je li vitar po gregoju (vjetar NW) oli po tramuntani (vjetar N). Ako je po gregoju, onda će se dat poć. Ako je po tramuntani, e onda je pitanje hoćes se dohvatit Sveca.

I kad su se vratili, svićar da se njemu pari (čini se) da je po gregoju i da će se dat poć put Sveca. I išli. Najpri smo arborali (podigli jarbol) tu u Mondanovu. I arborali i ćapali dvi ruke tercaluna (skratili jedro s dva krata). Valja izbasat (postaviti niže) jidro što se god veće more. Ako je gori svu jidro, onda vitar imo veće vigura - veće force.

I mi smo dvigli jidra. "Avertijte na Kalafot!" (pazite na greben Kalafot), govori svićor. Mi smo dvigli jidra, a još smo malo u reditu od vitra (u zavjetrinu). Ma kad smo mi došli na otvoreno, kad se je gajeta zaletila, to je bil mirukul. Prova je opasno zaronila do falaka. A dal je svićar notu ovako:
- Vi ćete, Petre, na škotu pomoć, a ti ćeš, Donko", mene je zval Donko, "ti ćeš, Donko, sekat (izbacivati vodu), a vi ćete barba Ago u trastan stat na trocu (konop kojim se lantina pričvršćuje za jarbol).

I tako smo partili. Svaku malo je vajalo popuštat škotu. Vitar je bil po gregoju kako je svićar rekal. I gremo dobro. I svaku malo kad onaj veliki val, znaš, čini šušur huuuuuuuuu, pak kad se more penje, pak valja popustit neka hvata ravno u krmu, neka se val prolije, jer ako te uhvati u bok, može te nalit. A kad si valu okrenul guzicu, onda se prolije i omakne i onda opet onon roton greš.

Jednemu valu nisu pripojali (skrenuti brodom niz val), zakasnili bokun pripojat - ulil je deset barilih mora (prelio se val u brod), a imali smo tri kvintala ribe u brodu. Ni se moglo to sekat šešulon (izbacivat vodu ispolcem), nego san ja razbil dno jednega barilca - udril san dnen barilca obo palac (izba za veslo), despikol (razadnio) barilac i onda u primu s njin sekaj (izbacuj more). A sve plije riba i parangali, sve, a ja u primu (prva veslačka pozicija u falkuši) - tumba priko falkih, tumba, tumba! Već se ni gledalo ribu, ni škarpinu, ni vraga, nego tumba, tumba! Nikor mi rekal: "Pazi na ribu, nemoj tumbavat ribu." Tumba, tumba ja sve po redu! Gajeta je na temu moru izgledala kako kora od oriha. A misec nas je tišil, misec. One velike bote (valovi), velike kao da si izmeju dvi velike kuće. Nisan se strašil. Tišil me je misec.

Tako smo došli na Svetac u Pomozjivac. Iz Pomozjivca u Zarušku. Kad smo došli na onu stranu Sveca, tu je jedan duboki dolac, kako nos je tu uhvatil jedon reful bure, skoro nas je izvrnulo. Stigli u Zarušku, a tamo velika šćiga (udarci mora o obalu koji nisu izazvani direktnim vjetrom). I sa šćigun unutra put tega malega žala. Došli smo s valon na žalo i ja skoči na kraj s barbiton (brodski privezni konop)- azvelto učini rejondu (dvastruki opas) okolo jedne sike. Tu hoće reć da dva puta vaja opasat siku. Jerbo kad brod ide natrag da moreš agvantat, da moreš zadržat brod. Ako je jedan put, onda iskurije konop.

I tako smo se navukli. Sa šćigun smo išli unutra i ja učinil rejondu, a kad je more oseklo (kad se povuklo), onda smo ostali na suho. Pri nego se val povuče vaja učinit rejondu i kraj konopa agvantat (zadržati čvrsto u rukama). Nas je tumbala šćiga (bacio val) na žalo, a bez polugih (baz navoznih greda). Poluge su gore višje. Onda smo urdili parong (opremili koloturje) i buta polugu gajeti u zube (stavi gredu pod pramčanu statvu) i ala tira (vuci). Toti je bil jedan parong. Mi nismo imali paronga. Toti je redita od vitra (zavjetrina) samo što je velika šćiga.

Pak smo se toti rekuperali (obnovili snage) i rasvanilo nan se je taman kad smo se mi navukli. Pak smo u rasvanuće užegli oganj i stavili peć ribu. Bilo je kanterih. Lestićovi su nan dali bronzin, perune (viljuške) kruha, ulja - sve su nan dali ovi dobri judi. Pak smo toti dva-tri dana učinili. Tek četvrti dan smo doma došli. Bili smo posolili ništo ribe, ali od toga nije bilo ništa. Imal san tada osavnaste godišć. Tu je bilo tridesete.

Autor: Joško Božanić

‍